Opis igre: Quantum Conundrum
Izaberite željenu stranu:
Mozgalice bazirane na zakonima fizike su oduvek privlačile blago mazohistički nastrojene igrače. Igrače koji od ovakvih igara očekuju da im dobro zagreju i rastegnu vijuge, a koje je teško preporučiti za relaksiranje nakon napornog radnog dana. Zašto bi neko igrao igru koja dobrim delom vremena čini da se osećate glupim i nesposobnim? Odgovor je prilično jednostavan. To je zbog onog “Ding!” momenta, kada vam se slože kockice u glavi i kada u trenutku zaboravite na svu muku sa kojom ste predugo ostali zaglavljeni ispred naizgled nepremostivog zida. Ako jedna ovakva igra ne treska igrača o beton, a zatim ga iznenada lansira iznad oblaka, onda se ne može reći da je dovoljno uzbudljiva i zabavna. Da li je Quantum Conundrum jedna takva?
Milan Jović
Opis igre: Quantum Conundrum
U prvom pasusu smo po svaku cenu želeli da izbegnemo poređenje sa Portal igrama, ali to ćemo morati da uradimo u ovom iz prostog razloga što su sličnosti i više nego očigledne. Portal je na neki način preporodio puzzle žanr svojim portalima i izvođenjem iz prvog lica. Quantum Conundrum strogo prati upravo ovu formulu, ali sa nekim novinama zbog kojih je možemo opisati kao Portal bez portala, ali sa nečim drugim na njihovom mestu. Ovo i ne čudi imajući u vidu da je kreativni direktor igre mlada Kim Svift – nekadašnja studentkinja koju je Valve regrutovao i postavio u istu stolicu na razvoju prve Portal igre.
Ipak, ovo ne znači da je Qunatum Conundrum običan plagijat koji nema da ponudi ništa novo, naprotiv. Krenimo redom. Glavni protagonista je nemi dvanaestogodišnjak koji je došao u posetu ekscentričnom stricu naučniku, koji živi u svom izolovanom zamku pretvorenom u ogromnu laboratoriju. Ubrzo po dolasku malog rođaka, neuspešni eksperiment je profesora zarobio u “džep” dimenziju, a na igraču je da pronađe način da ga iz nje izbavi. Za to će mu biti potreban njegov poslednji izum – Interdimenzionalna rukavica (IDM) koja ne ispaljuje portale, ali zato menja fizičke karakteristike sveta oko vas.
Ovo uvrnuto čudo nauke igraču omogućava da po želji skače u neku od četiri dimenzije koje menjaju osobine okruženja. “Paperjasta“ (Fluffy) dimenzija sve objekte čini lakim poput pera, što znači da u njoj čelične sefove od pola tone možete da podižete i bacate kao kartonske kutije. Suprotnost ovoj je “teška“ (Heavy) dimenzija, koja sve objekte čini deset puta, jelte, težim. Nešto kasnije igra nam je dala kontrolu i nad preostale dve dimenzije. Jedna skoro u potpunost zaustavlja vreme, dok druga izvrće gravitaciju naopačke. Ipak, ono što je krakteristično za sve četiri je to da ne utiču na igrača, odnosno mališana koga vodite.
Dizajn nivoa i način pripovedanja priče su čista kopija onog viđenog u Portal igrama. Igrač mora da premosti seriju sve izazovnijih prepreka, povezanih jednoličnim hodnicima kroz koje ga konstantno prati glas nevidljivog naučnika koji iz druge dimenzije neumorno blebeće o svojim eksperimentima, spravama i precima. Njegov humor je na momente zaista interesantan, ali ni u jednom trenutku na nivou onog kojim nas je bombardovala GlaDOS veštačke inteligencije iz Aperture kompleksa, odnosno njen tvorac Kejv Džonson.
